Što se ne mora, nije teško

 by Ivana

Da budem iskrena, da me vremeplov ili vremehoplov vrati  dvadesetak godina unazad i da pokušam tada da zamislim sebe danas, jedino bi mi na pamet padale dve reči-matora žena. Tada su mi letimično pogledani članci o životnom dobu u kome sam sada sa obe noge, kao babe u grobu pu pu pu, delovali smešno, nabudženo i da se ne lažemo, propagandno.

Kao četrdesete su super, žena zrela, zna šta želi itd. Ma važi. Kako može biti dobro kada pet banki kuca na vrata, sve se opušta, zbrčkava, i ode više od pola života. Dakle, ili se pustiš da te voda godina nosi i vetrovi bacaju zajedno sa ostacima mladosti u tragovima ili se grčiš kao gospodin Vazduhopohlov pa vremepohlov zaustavljaš mezoterapijama, botoksima detoksima i ostalim toksima, posle kojih kao u filmu Momci iz Brazila postaješ deo klonirane mase utopljene u hijaluron i tetovirane obrvice, bezmimične bezlične armije beskrvnih bezmesnih mršavica koje kad se okrenu spreda izazivaju krik. Ali ne oduševljenja.

E pa boga mi, znali su znanje oni  koji su piskarali, mada novinari većinom jesu štrpkači znanja od svega po malo bez pravopisa i reda u rečenici. Pa bude kao što kažu neke vip osobe i priučeni žurnalisti-šta bih bilo kad bih bilo. Ili su zaista slušali neke umne žene. Ipak ima nečeg u tim pisanijama.

Ali nije umetnost u spoljašnjosti mada nije zgoreg ako je prijatna a oblikovana prirodom, godinama, iskustvom i usponima i padovima. A nakupi se toga u svakom životu.

Sloboda izbora. Svest da ne moraš da trpiš neiskrene, namrštene, dosadne i bezobrazne. One sa dobrim namerama koji će ti put do pakla popločati mermerom kad god poželiš. Koji će komplimentirati kvalitetima koje nikada nisi imao. Npr. kako su ti dugačke noge u tvojih 162 cm, kako si divna osoba ali je mnooogo dobro što si mizerna i nesrećna. Energetske vampire koji stalno nose loše vesti, žalbe, tužbe i žalopojke, istresu se do poslednje mrve i produže dalje. A tek kako bi naricali na tvom grobu, sve u šesnaest. A zavuku ti između redova kako si ovo i ono i ono, kako treba da misliš na decu a ne na sebe i kako…ma sve znaju a u životu su rizikovali najviše kada su birali boju zidova u dnevnoj sobi.  Ej, ženo od 45 plus, ne moraš. Po default-u si to činila sa 20, 30 i više. Te znamo se od rođenja, te stalno me je ispaljivala pa šta, uvek sam prelazila preko svega, te znaju nam se roditelji, deca nam se druže. Te ovo, te ono. A tebe nešto žulja i loše utiče na lepotu i unutrašnje organe.

Sada je najveća i najvrednija tekovina ove, pa recimo zrelosti, što ustanoviš da preko puta tebe živi sličnomisleća osoba tvojih godina i što se sticajem okolnosti sa njom nisi bliže družio ranije. A sada vam je baš lepo. Opušteno, tolerantno, bez trošenja energije i nerava i merenja svake reči. Bude tu i poneka tajna ali suština je u prijatnosti i razmeni zdravih misli, uzajamnom podržavanju i pomaganju. Bez patetike, molim.

I polako ali sigurno regrutuješ oko sebe armiju dragih, iskrenih, nasmejanih, duhovitih, pametnih i dobronamernih.  Jeftinije od anti-age terapija, naročito onih invazivnih što te ubadaju pod kožu u očekivanju čuda. A možda efikasnije i trajnije. Hijaluron i botoks imaju rok trajanja i moraju se obnavljati.

Kao što rekoh, šta se ne mora, ide kao voda.

breakfast_at_tiffanys3

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s