Gladac vs. jadac

by Ivana          images

Sredinom prošlog veka, na početku čijih 70-ih sam i ja došla na svet, moja  mama je studirala medicinu. Bez Bolonje, reformi i ostalih pomagala. Sećam se nekih njenih priča o spremanju anatomije, fiziologije, patofize, hirurgije sa ratnom. Nije se ustajalo iz kreveta mesecima, profesori su bili legende i svaka njihova se pamtila. Završavalo se u znoju lica svog, bez predispitnih poena i ostalih novotarija. Samo knjige od hiljadu strana i praksa.

Ostatak priče nema veze sa početkom a to je odlika pisca amatera. Poenta je u fusnoti ili negde između redova.

Elem, sećam se kako se u grupi prestrogih profesora, autoriteta i eminencija našao izvesni predavač endokrinologije koji je već iskusne studente pune i željne znanja terao da uče definicije napamet.  I tada meni, devojčici, ostade mamina pričica: “Endokrini sistem je dirigent u orkestru ljudskog organizma.”  Ko ovo nije naizust deklamovao, sigurno je padao ispit.

Evo nas danas u 21. veku globalnih komunikacija i bolonjskih reformi, i sigurna sam da studenti medicine daleko više skladište definicije i sakupljaju predispitne poene, nego što se bave suštinom, ali ne bih o tome.

Meni je do nečeg drugog.O onom gore pomenutom dirigentu. Zubin Mehta je nekako kao devojčica u odnosu na njega. Više mi liči na zeznutog, a opet preciznog fon Karajana. U ovoj  filharmoniji staroj preko 45 još ima muzike. I svi su muzičari lepo obučeni i naizgled orni za koncert. Ali kada zumiramo, vidi se da su im ruke već drhtave, odela zrela za krpljenje a oni zapravo prilično iscrpljeni i zasićeni repertoarom koji teško da će se promeniti. Mislim…sve to još uvek uglavnom zvuči dobro, čak ponekad i odlično..Sve dok fon Karajan ne ustane na levu nogu, sve češće u poslednje vreme. E onda krene neka ludačka simfonija, on mlati rukama i urla od besa. A jadni muzikanti se prezojavaju, duvaju do gubitka vazduha i tupe gudala. Ne vredi, on nije zadovoljan, te ih muči danima, dok ne istera svoje. A sala za probe se trese, zidovi pucaju, stolarija odjekuje jer je iznutra već načeta. I onda mu, ničim izazvano, dune da smanji doživljaj. Pa muzičari odahnu, ali već se podsvesno spremaju za njegov sledeći napad sujete i besa.

Može mu se, njihove karijere su u njegovim rukama.

A koncertna sala spolja renovirana, sve blješti i blista se. Fasada koja privlači publiku. A koncert je nekada maestralan, a nekada se ljudi razbeže kud koji od buke i haosa. Ali, što jes’ jes’, nikada im nije dosadno, samo malo više naporno.

Da li gledati gladac iz daljine ili hrabro lomiti jadac, pa kome zapadne.

Jedno je sigurno…postoje dve mogućnosti…jadac plus jadac ili spolja gladac a unutra…

Dva gladca ne bivaju. Kada je filharmonija vremešna.

Pa bolje onda biti kraljica deset godina nego Grdana pet. Nije najlepša na svetu ali još proizvodi muziku. Barem deset dana mesečno, dok je fon Karajan dobre volje.

 

 

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s